| Предраг Р. Драгић Кијук: Српски чудотворац у Русији |
 |
 |
 |
Т рагови српске духовности на тлу Русије (попут рукописне збирке у Румјанчевом музеју) нису ни у једном случају толико видни као у личности Светога Саве (Немањића). Култ нашег светитеља, у свеправославној богословесној симфонији, не само што заузима истакнуто место у руској ухристовљеној традицији, већ је и у свести њених молитвеника зрачио особеним почелом чудотворца. Отуда и култ српског светитеља, као чудотворца, траје у Русији већ пуна четири века, иако за Светога Саву (1169—1236) — кога непознати милешевски монах назива "оцем отаца, источником милостивим и престолом осећања" (у Служби успенија Светитеља Саве) — црквено предање везује чудотворно исцељење монаха Неофита над његовим празним гробом у Трнову још 1237. године.Занимљиво је истаћи да је овај српски принц, светогорски подвижник и трновски упокојеник (мошти светитеља је из Трнова у манастир Милешеву пренео краљ Владислав 6/19. маја 1237) одмах по напуштању света искушења израстао до култа који је сабирао православне Словене и Грке. То је и разлог што је лик Св. Саве живописан од Свете Горе (манастир Ватопед) и Грчке (у цркви Св. Димитрија, село Палатиција код Верије, 1570. године), па преко Бугарске и Румуније (у Молдавији од 15. века) до словенске и православне Русије. Ипак, истраживачи дела и живота првог српског архипастира и равноапостолског светитеља нису заокружили своје напоре. То посебно важи за српску и руску науку, које су траговима узајамних веза и међуправославне саборности противставиле моралну леност, посебно испољену у протеклих педесет односно седамдесет година вулгарног атеизма. Тапије српско-руске теодицеје утолико више треба испитивати, јер се српски равноапостол слави у Грчкој, Бугарској и Румунији, али га код Руса помиње Тверски типик још 1438. године. Иако имамо одређена знања о заступљености српског светитеља у црквеној уметности Русије, потпуно нам је непознат траг о литургијском значају Светога Саве у руском православљу. Мада још недовољно испитане, у прилици смо да обелоданимо, податке о мистагоској рецепцији нашег светитеља у делу руског молитвеног круга. Н а половини пута према Тули или Козељску (где се налазе светиње Оптинске пустиње из 14. века) у Серпуховском срезу Московске губерније подигнута је 1810. године црква у селу Игумново. Ова црква, на око 130 км од Москве, посвећена је светим мученицима Флору и Лавру, рођеној браћи, каменоресцима, који су због хришћанских уверења, пострадали у Липљану, на Косову, у 2. веку. Ова невелика црква каменог здања подигнута је на месту давнашње светиње, има звоник, препокривена је лимом; довршена је и освећена након обнављања 1823. године.Од сачуваних докумената посебно је драгоцен Свештенички извештај за 1831. годину, јер он сведочи да су већ тада у цркви постојала два царска престола (олтара): „Један посвећен св. браћи, мученицима Флору и Лавру, док је други дограђен у славу светитеља и чудотворца Саву Српског“. Разумљиво, како се богослужење може вршити само за једним олтаром, то значи да се у одређене дане саслуживало за једним а у одређене дане за другим олтаром. Могуће је и да се служба Божија за олтаром посвећеним Светом Сави Српском, чудотворцу, одржавала само у дан прослављања српског светитеља (14/27. јануар). Иако није необично за руске храмове да имају два, чак и три олтара, занимљиво је да се у 19. веку у црквици села Игумново наизменично саслуживало за оба олтара. Наредна испитивања треба да утврде управо тачне интервале када је црква у Игумнову, у свести руских молитвеника, превасходно постојала као црква светитеља и чудотворца Саве Српског. Из поменутог Свештеничког извештаја за 1831. годину сазнајемо да су свестенослужитељи  у Игумнову успостављени од давнине (свештеник, ђакон, црквењак), да су се издржавали од прилога и скромних прихода од земље (црквиште и свештеникова окућница). Због тешких животних прилика 1832. године, службујући светиње у Игумнову, тражили су помоћ од серпуховске државне благајне у износу од 300 рубаља годишње.У игумновској цркви се богослужбено правило држало редовно до 1937. Први свештеник, откад је у храму постојао беспрекидни литургијски живот (о чему сведочи сачувана и веродостојна црквена документација), био је Козма Григорјевић, који је чинодејствовао од 1815. до 1844. године. У периоду од 1838. до 1930. у месташцу Игумново је ревновало осам свештеника, од којих је Андреј Смирнов за 50-годишњицу верске горљивости 1889. награђен златном медаљом ордена св. Ане.Храм у Игумнову затворен је 1937, у време службовања свештеника Гаврилова, који је отада па све до смрти 1954. усрдно одржавао богослужење у свом дому, као што је и у кућама својих парохијана извршавао свете обреде (требе). Чињеница да се саслуживало за олтаром посвећеним Светом Сави са прекидима скоро два века убедљиво сведочи о мистагошком значају српског светитеља у Русији, као што потврђује и наслеђеност светоузора и светоспасења. За овакву тврдњу даје нам за право доказ да је култ чудотворца Светог Саве Српског у руском молитвеном архипелагу уистину трајно успостављен још пре четири века. Наиме, недвосмислена аргументација тачно упућује на развојни пут и утицај српског светитеља, као и на најважније чиниоце уважавања хиландарског ктитора и светогорског подвижника. Култном односу Руса према српском светитељу допринело је умногоме његово дело („Крмчија“ се преписивала у православној Русији вец у 13. веку и била, према С.В. Тројицком, основ црквеног и грађанског законодавства до краја 19. века), затим молитвени живот као монаски узор (живописи са Савиним ликом, по Доментијану, јављају се још за његова живота; те првобитне фреске нису сачуване), као и сродничке везе са охристовљеним руским народом (Ана Глински - Јакшић, удата у великој Литванској кнежевини и која је управљала Русијом 1546. године, бака је по мајци великог руског автократора Ивана Грозног, пореклом из породице познатих српских племића Јакшића). Не мање, поштовању светог оца допринела је и изузетна везаност српских избеглица које су, пред турским варварством, тражили уточиште у Русији већ од краја 14. века. С ветитељски култ Светога Саве у Русији је, несумњиво, успостављен у 16. веку, захваљујући преписима Теодосијевог житија (дар старца Исаије кнезу Василију III 1517. године), иако га руски светачници (месецослови) помињу још у 15. веку. Не чуди онда податак што се житије српског светитеља нашло и у особеној богословској енциклопедији „Летописни лицевој свод“, која обухвата историјски период од „Књиге постања“ до руских летописа из 16. века. То је и разлог што су српски монаси, посебно хиландарци, тражили 1558. од свог заштитника цара Ивана IV Грозног (који је са породицом Хиландару 1556. поклонио катапетазму сачувану до данас) да им омогући градњу цркве у Москви, посвећену „светим чудотворцима српским Симеону и Сави“.С обзиром на молитвени пример српског цара и принца (који су дворски живот заменили монашким подвигом), истраживачима богословесне историје православног изворног хришћанства, као и историчарима уметности, јасно је омогућен одговор зашто се Иван Грозни одлучио да се у петокуполном храму Архангелског сабора, гробној цркви руских царева (саграђена по налогу великог кнеза Василија III почетком 16. века, али живописана у доба Ивана Грозног, у II половини 16. века) нађу и живописани ликови српских светитеља: кнеза Лазара, Светог Саве (Српског) и св. Симеона (Стефана Немање). Натпис изнад светогорских тиховатеља Саве и Симеона наглашава њихову особену светост (јер њихове мошти чине чуда); назначени су као „српски цудотворци“. У Архангелском сабору, у олтарском простору, Свети Сава Српски засебно је живописан у целој фигури, и то, како бележи С. Петковић, „у белом сакосу са зеленим флоралним орнаментима“. К ултни однос руског православног народа према Светоме Сави посебно потврђују представе српског светитеља уз руске преподобне и свете, какав је случај на иконама сада у Псковском музеју, затим Новгородском музеју или Третјаковској галерији у Москви. Разумљиво, тај однос православна Русија неће мењати ни после смрти цара Ивана Грозног (који је у својој библиотеци имао и Житије Светог Саве и који је, по Е. С. Сизову, пресудно утицао на избор иконографских целина и ликова у Архангелском сабору), па се отуда „Свети Сава Српски“ налази и на списку чудотвораца сликарског приручника (из библиотеке Строганових) из 17. века. Утолико пре, Српска православна црква би, иако није обновила своје Подворје у оквиру Московске патријаршије, у дане највећег искушења за православни свет морала да као уздарје, с благословом патријарха, храму Серпуховске области у Игумнову поклони макар икону првог српског архиепископа, равноапостолног светитеља Саве. Можда и једино зато што духовна сустаственост чини препреку нашој цивилизацији баналности и варварства, која има тенденцију да све претвори у прах, у ништа. Предраг Р. Драгић Кијукhttp://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=129.0     
  
|
Преведи
Вести из „Немање“
Опстанак
|
уторак, 15 фебруар 2011 18:00 Jула месеца 2009. године завршена је прва фаза пројекта ОПСТАНАК када је предат камион хладњача марке |
|
недеља, 27 септембар 2009 19:58 Помоћ за самосталност и економску независностПројект за Косово и Метохију, за Србију
Драги |
|
уторак, 28 јул 2009 18:05
У Краљеву су представници Удружења Срба „Немања" из Билефелда, Мирко Славнић, потпредседник, и |
|
среда, 08 јул 2009 21:05
У првој фази реализације пројекта ОПСТАНАК, који су у децембру прошле године покренуле у Немачкој чланице |
