Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

(4. jul 1913)

Svečani ulazak u Pećku Patrijaršiju, 5. decembar 1913.*	Štab Timočke divizije 2. poziva ide iz Đevđelije za Dorjan*

Prema prethodnom ugovoru između Srbije i Bugarske (29. februar/13. mart 1912), postignutom uz rusku pomoć, granica između dve države (u Makedoniji) je trebalo da ide linijom Kriva Palanka – Ohridsko jezero.[3] Pošto Srbija nije dobila izlaz na Jadransko more, srpska vlada je početkom 1913. godine tražila reviziju sporazuma sa Bugarskom, prema kojoj bi Srbija dobila onu teritoriju u Makedoniji koju je osvojila njena vojska.[4] Sa druge strane, i Grčka i Bugarska su se sporile oko južne Makedonije, a trupe i jedne i druge vojske nalazile su se u Solunu. Svi pokušaji da se postigne miran sporazum nisu dali rezultat. Car Nikolaj je uputio identične telegrame kraljevima Srbije i Bugarske (8/21. jun), pozivajući ih da rešenje povere Rusiji, skrećući im pažnju na to da će ona strana koja prva otpočne bratoubilački rat, snositi tešku odgovornost „pred slovenskom stvari“.[5] U tajnom dodatku prvobitnog savezničkog ugovora (29. februar/13. mart 1912) sadržano je da ruski car odlučuje o svim graničnim sporovima.[6]

Prema memoarima generala Ilića, Vasić se vratio sa večere oko dva sata ujutro, a u tri sata su Bugari izvršili prepad. Prepad je bio žestok. Prva četa 4. bataljona 6. puka koja je bila na straži na mostu, odupirala se hrabro i uspela da se probije iz neprijateljskog okruženja. 6. puk kojim je komandovao pukovnik Đura Dokić, nije se pomerio sa svojih položaja odupirući se celoj bugarskoj diviziji, ali je izgubio 3 komandanta bataljona, među kojima i Milana Vasića. Iako ranjen komandant puka Dokić ostao je komandujući pukom za sve vreme napada. Boreći se u prvim redovima Milan Vasić teško je ranjen i ostao je na bojištu gde su ga našli bugarski vojnici i izboli noževima.

Osećanje u Srbiji povodom ovakvog napada („Tataro-bugara“) možda najbolje izražavaju stihovi Dučićeve pesme Bugari (Horda) i Bregalnica.[10]

Naređenje „ni korak nazad“

Bugari su prepadom uspeli da zauzmu neke od značajnih položaja, ali se srpska odbrambena linija i dalje držala. Bugarski napad išao je iz dva glavna pravca. Na desnom krilu napadnuti su srpski položaji na masivu Osogovske planine – Redki buki (Retke bukve), Bankov čukar, Kitak i dr, koje je branio osogovski odred (8. puk Dunavske divizije 1. poziva i jedan bataljon moravske divizije). Usamljeni 2. bataljon 3. puka Moravske divizije 2. poziva pružio je žestok otpor, ali je morao da se povuče na desnu obalu Zletovske reke na srpske položaje kod sela Drenka, ali je i taj položaj morao da napusti 1. bataljon 19. puka Šumadijske divizije. Oko strateški važnog Drenka vođene su žestoke borbe. Krajnjim naprezanjem srpska 3. armija je zaustavila napad bugarske Štipske grupe.