Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

U jesen 1915. godine usledio je novi napad trupa Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju, kojima je komandovao nemački feldmaršal August fon Makenzen. Srpska vojska je bila prinuđena na odstupanje preko Albanije i Crne Gore, do obala Jadranskog mora.

Okupirani stanovnici Srbije, oni obični, mali ljudi koji su na svojoj koži osećali posledice gubitka nezavisnosti i slobode, ipak su se nadali boljoj budućnosti. Nadu u ratni preokret nisu mogli ugušiti ni brutalnost, strogost ni perfidnost Bugara, Austrijanaca i Mađara.

Zato su koreni gerile i ustanka i bili u svesnom otporu naroda kako političkom ugnjetavanju i napadu na političku svest i nacionalno osećanje, tako i osvajačevoj ekonomskoj eksploataciji.

Uskoro je okupator sasvim dobro osetio da su Srbi uporni i istrajni u naporima za oslobađanje svoje države. Ispoljavalo se to, između ostalog, u upornom skrivanju i čuvanju oružja za neke bolje dane, kada će se začuti topovi sa juga.

Njegov rad nije ostao neprimećen. Kada je zapretila opasnost da bude uhapšen, Kosta Vojinović se odmetnuo. Bilo je to krajem jula 1916. godine. Ubrzo je u Leposaviću formirao četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda. Bio je to najelitniji odred u gerilskim borbama i u Topličkom ustanku.

Aeroplanom od Soluna do Radan planine

Kosta Milovanović Pećanac je poleteo 28. septembra 1916. put Toplice, sa aerodroma u Grčkoj, da pripremi ustanak. Aparatom "njepor" pilotirao je Francuz Rene Kornemon. Dok su preletali liniju fronta, više od 40 granata je ispaljeno na avion, ali nije pogođen.

Pećanac, koji je znao tek pokoju francusku reč, sporazumevao se sa pilotom gestikulacijom. Upeo je ipak da navede avion na Ravne livade, blizu sela Mehane na Radan planini, gde su se spustili. Pošto su istovarili nešto opreme, uključujući i 25 kilograma eksploziva, saveznici su se bratski izljubili, pilot je seo u avion, Pećanac je zavrteo elisu i Francuz je nastavio let u Rumuniju.  

I u srpskoj Vrhovnoj komandi u Solunu, razmišljali su o planiranoj ofanzivi armija Antante na jesen. Doneta je odluka da se na okupiranu teritoriju ubaci jedan oficir.

Kosta Pećanac i Kosta Vojinović su se sreli i upoznali u selu Gornje Spance u predvečerje 8. novembra 1916. godine. Dva krila pokreta otpora – spontano, koje je stvorio Kosta Vojinović, i organizovano, koje je bilo plod aktivnosti Koste Pećanca – objedinjena su. Kosta Pećanac je prihvaćen za predvodnika organizacije.

Vrhunac narodnog nezadovoljstva i ogorčenja i neposredan povod za ustanak predstavljala je najavljena regrutacija Srba od 18 do 45 godina za bugarsku vojsku, početkom februara 1917. godine. Tada su započela masovna bežanja Srba u šume i planine.

Ustanak je imao organizaciju koja ga je pripremala, ali sticajem okolnosti, ustanak nije otpočeo na znak organizacije. Organizovani pokret otpora se ''pridružio'' ustanku, koji se razvijao polagano iz buntovnog raspoloženja stanovništva. Ponašanje okupacionih uprava, njihov teror i brutalnost, iritirali su okupirane. Pobunu su, osim toga, podsticali organizatori otpora, četovanja i sukobi odmetnutih sa okupacionim poterama.

Dva dana kasnije, u selu Mačkovcu kod Kuršumlije započela je bitka koja je prerasla u ustanak. Kuršumlija je oslobođena 28. februara, Lebane 1. marta, Prokuplje 3. a Blace 5. marta.

Ustanak je zahvatio područje na desnoj obali Zapadne Morave. Oslobođeni su Vlasotince i Crna Trava, a borbe su se vodile i na jugu – u vranjskom području, i na istoku – u Zaplanju. Iz Toplice i Jablanice sukobi su se ''prelili'' i preko Malog Jastrepca u dolinu Zapadne Morave i obuhvatili sokobanjski i svrljiški kraj.

Borbeni potencijal ustanka su činili stanovnici sela. Ustanička vojska je imala dve vrste jedinica: gerilske kao udarne i seoske kao pomoćne. Predvodništvo i prava snaga gerile i ustanka bile su četničke vojvode. To su bile najviše starešine i ličnosti od autoriteta, komandanti onih jedinica koje su činile osnovu organizacije otpora. Oni su svi poticali iz gradskih sredina, sa izuzetkom Koste Pećanca.