Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

I u Beogradu je u Sava centru svečano obeležen taj jubilej. Tim povodom donosimo izabrane delove komentara dana: Nemačka iznad svega (Nevenko Škrbić). Ceo komentar pogledajte na http://www.nspm.rs

Prirodno je da se Nemci raduju nad događajem koji je prekinuo poluvekovnu veštačku razdeljenost njihove domovine na dve države, razdeljenost betonskim zidom, bodljikavom žicom, minskim poljima i, pre svega, ogromnim ideološkim jazom. Uostalom, ako iko ima simpatije prema tome, mi Srbi imamo. Kao građani „one" Jugoslavije, sa jednakom lakoćom mogli smo da putujemo u obe Nemačke i lakše nam je bilo da posmatramo ove dve države kao deo jedinstvene celine nego mnogim nemačkim građanima. Istovremeno, kao narod, uložili smo ogromne napore i prolili okean krvi kako bi mogli sve svoje sunarodnike da smestimo u granice jedne države.

Naravno, opšte je poznato da događaj koji je označio početak propasti Jugoslavije, zajedničke države svih Srba, države kojoj se, mislim, i dalje većina stanovnika „zapadnog Balkana" bar jednom zaklela na vernost kao svojoj otadžbini/domovini, jeste isti događaj koji je označio početak uspona ujedinjene Nemačke kao stožera posle hladnoratovskog „Novog svetskog poretka" u budućoj Ujedinjenoj Evropi. Na stranu činjenica da, u perspektivi potpunog kraha liberalkapitalističkog globalnog igrališta krupnih korporacija pod američkim čeličnim kišobranom, koje je razotkrila aktuelna globalna kriza, kao i s obzirom na desetine miliona tzv. „gubitnika tranzicije" koji s punim pravom uzdišu za stabilnošću i socijalnom pravdom nedemokratskih i autoritarnih poredaka, kojih su se tako lako odrekli pre dvadeset godina, pad Berlinskog zida i ne izgleda naročito glamurozno. Za srpski narod, on označava početak najstrašnijeg perioda XX veka, u kojem su mu, uz podršku bezmalo celog sveta, bespravno oduzete sve one tekovine koje su tako mukotrpno sticali njegovi očevi i dedovi. Za Srbe, pad Berlinskog zida je šlagvort za ostrašćene i siledžijske sankcije, pravno nasilje komadanja dve bivše Jugoslavije i jedne aktuelne Srbije, kao i za dve ratne kampanje NATO koje su odnele hiljade života našem narodu. O ratovima u Bosni i Hrvatskoj i svesrdnoj podršci „međunarodne zajednice" srpskim protivnicima u tim sukobima i da ne govorimo! Kadrovi opštenemačkog veselja prilikom rušenja Zida uvod su u svaku pojedinačnu emisiju koja Srbe optužuje za organizovanje jedinog evropskog genocida posle Drugog svetskog rata (i to dva puta!). Zid je simbol „normalnosti" ostatka Evrope, koja se „okrenula budućnosti", te „nenormalnosti" i „izopačenosti" nas, koji „tvrdoglavo nismo hteli da se pomirimo da Berlinskog zida više nema".

Kada to imamo na umu, pitam još jednom: šta mi to slavimo? i za čiji groš se radujemo? Svakako, Srbija je puna ljudi koji smatraju da se većina srpskog naroda mora privoditi pameti pomoću sredstava za rušenje betonskog zida od dva metra debljine. Ali, koliko znam, Predsednik republike nije jedan od njih. Je li moguće da njemu ovo nije jasno? Je li moguće da on zaista misli da smo mi ti koji treba da obaraju „balkanske zidove"? Mi, koji nismo znali ni za kakve zidove dok je cela Evropa kopala rovove i atomska skrovišta? Mi treba da slavimo pad Berlinskog zida? Ili smo ipak malo preterali?