Nemanja.de Veb prezentacija Udruženja Srba iz Bilefelda, Nemačka

Gledaju kforovci u krst, gledaju u Srbe i srpske zastave, gledaju u Vladimira Putina... Odmeravaju se međusobno. Kom' opanci, kom' obojci...

„Znaš, mi smo ti gorštaci, valjda nam od kiseonika na ovim kosovskim brdima mozak drugačije radi nego drugima. Mi nemamo kuda, tu nam je sve: evo, deca mi se ovde igraju loptom, a dole, pedeset metara dalje, nalazi se naš prvi rov. I posle kažu: nater'o nas neko da budemo ovde. Svašta! Ja branim svoju zemlju, svoju decu i svoju kuću.

Srpski gorštak

Beograd naš najveći problem

„Eno, vidiš, s one čuke nas posmatraju. Ako, nek' gledaju, gledamo i mi njih.

Pre neki dan, helikopter Kfora nas obleće, spustio se na triest metara od nas, zakačio one rakete sa strane, oj da nas uplaši, šta li. On snima, mi mu mašemo i kezimo se. Najbolje bi bilo da ne bude sukoba, al ako ga bude, mi znamo šta ćemo. Šuma je tu, ovo su naše planine. Pa polako, gerilski.

Pravo da ti kažem, nisu nama problem Šiptari, lako ćemo mi sa njima. Nije problem ni Kfor. Naš je najveći problem Beograd.

Doš'o sinoć onaj nesrećno Borko, namontir'o glas, malo promuk'o, a dok priča brada mu igra, 'oće da nam pokaže kako je zabrinut, pa kaže: 'Ja sam, braćo i sestre, došao da vam kažem istinu, i samo istinu, ništa od vas neću da krijem, samo istinu...'

I tako ti Borko vrti 'istinu i samo istinu', a u stvari istinu ne govori, palamudi nas svojski.

Šta ima da nam priča istinu, k'o da mi istinu ne znamo. A nikako da kaže da su Tadić i on sve zajebali. Sve! Pazi sad.

Prvo, kada smo postavili barikade, tražili smo da se sve vrati na pređašnje stanje. Kažu, ne može da se vrati.

Drugo, tražili smo nesmetan protok robe na administrativnim prelazima sa Srbijom. I to ne može. Daju samo humanitarnu pomoć, komercijalna roba ne može.

Treće, tražili smo da naši ljudi budu na prelazima, i to ne može. Kažu, mora da se prihvati realno stanje, neki usrani fakcititet. Pa šta smo mi, nerealno stanje? I sad nesrećni Boris i Borko, i onaj Goranko, kažu da su učinili sve, a u stvari - nisu ništa učinili. Samo palamude i glume.

Sve su prihvatili što ovi dripci sa Zapada od njih traže. A onda dođe ovde i priča mi 'istina i samo istina'. Juče smo Borku lepo kazali: 'Kad si sve to lepo dogovorio, ajde ti sad lepo da dođeš da živiš kod nas, mi ti damo jednu kuću, lepu i široku, a ti dođeš sa svojom ženom i decom da živiš s nama.‛ On se pravi da ne čuje, sede u kola, prate ga deset njegovih Rokija, čuvaju ga. Od koga ga čuvaju? Od nas Srba, 'ej bre!

Pazi, da ti bratski kažem, i treba da ga čuvaju, he, he, he. Pa ne možemo, bre, više da trpimo da nam šalju neke šiljokurane ovde, na Kosovo, da se obučavaju politički. Svako od njih bi morao da dođe prvo ovde sa nama da živi par godina, pa tek onda da priča i pregovara.

Mir, mir, mi hoćemo mir. Pa majku mu..., pa i ja 'oću mir, al' znam kako se do mira može i kako se do mira ne može stići. Ovako, kako su Boris i Borko zamislili, e tako se do mira ne stiže. Tako se stiže samo do kazana.

Eto, kažem ti, naš najveći problem je vlast u Beogradu, nikako narod, nego - režim. Ako još i sa te strane treba da se otvori front, e onda ode mast u propast"

Novinari nas lažu majstorski

Priča mi Sale da novinare retko kad puštaju da dođu i da ih slikaju. Niko ne prenosi prave informacije.

„Sinoć nam doš'o Borko da nam kaže šta se dogovorio sa Kforom. Pre toga smo znali da ga je narod u

Rudarama izvižd'o, on pobeg'o glavom bez obzira. Doš'o kod nas, mi se dogovorili da ga saslušamo, jedva sam ove ljude smirivao dok je Borko pričao. On vrti ko gramofonska ploča jednu te istu priču: 'Ja sam bio sa vama svih ovih dana, došao sam da vam kažem istinu i samo istinu...' Ispriča on, al' ništa konkretno, šta se dogovorio i s kim. S Kforom? Pa Kfor nije politički pregovarač, oni su vojnici. Onda nam se obratio naš predsednik opštine i reče nam da smo Borka saslušali a da ćemo mi, sutra, na skupštini, da donesemo odluku šta ćemo i kako ćemo. Mi aplauzom pozdravismo našeg predsednika opštine, volimo ga, častan čovek, znamo da nas neće izdati. Kad ono, ne prođe ni pola sata, a na RTS bruje kako su ljudi u našem selu aplauzom i usklicima prihvatili Borkov plan. Uuu, hteo sam da se pojedem. Tako ti je kad gorštaci 'oće da budu fini. Majku im, lažu ti državni novinari,
izvrću stvari majstorski".

Zaista je u pravu. Nigde u beogradskim medijima ne možeš da čuješ predsednike opština sa severa Kosova, da saznaš mišljenja i stavove narodnih predstavnika Srba koji se bore za svoje živote. Na svim nacionalnim medijima samo vrte Borka Stefanovića i Gorana Bogdanovića, i još neke likove koji nikakav ugled nemaju među Srbima na Kosovu. Sećam se opozicionog napada na TV Bastilju, ovo danas je još gore.

Pitam Saleta kako da im pomognemo.

Kad bude trebalo javićemo...

„Ništa nam ne treba. Ima nas dovoljno ovde, za sada. Uigrana smo ekipa. Kad bude trebalo, javićemo. Ovde su nam potrebni ozbiljni ljudi, a ne neki šiljokurani. Dođoše nam neki klinci pre par dana, ni brada im nije porasla, a nešto se ovde busaju u prsa, provociraju kforovce i piju. Ja im lepo kažem: 'Nemoj to da radite', a oni teraju po svome. Onda ih ufatim za uvo, pa kažem: 'Ajd kući'. Ti su ti najgori, nagled'o sam se takvih u ratu. Glume da su junaci, a kad pripuca, beže k'o zečevi. Bila nam je ovde i grupa četnika. Ja njima: 'Može, al' morate da nas slušate'. Oni nama: 'Brate, nema problema'. I stvarno bi tako, odlični momci, dobri ljudi i dobri borci. Bili tu sa nama nekoliko dana, pa otišli. Kad treba, ponovo će doć'.

Ne treba nam ništa, kažem ti. Ako hoćete da nam pomognete, onda se borite da se prava istina sazna: nismo mi ovdi divljaci koji neće da se dogovore, nismo mi ljudi koji prave probleme, mi samo hoćemo da živimo svoje živote k'o ljudi a ne k'o stoka. Eto, to ti je".

Aleksandar Protić Prota iz Beogradskog sindikata i ja, iz Dveri pozdravljamo se sa Saletom i njegovim momcima. Na trenutak zagrlih čoveka, tek da se uverim da ovakvih Srba ima još uvek na planeti. Kao da je iskočio solunac iz knjiga Antonija Đurića.

Ćutke se opraštamo i odlazimo. Posmatram šljive koje su izdašno rodile, grane pucaju od velikog roda. Uzimam nekoliko šljiva, a one lepe i ukusne, sočne a ne prezrele, hrskaju u ustima. Dao nam Bog plodnu i lepu zemlju, još kad bi nam dao pametne i poštene ljude da je vode. Običnog srpskog sveta, radnika i vojnika, čestitih i vrednih i odanih i mudrih ljudi, uverih se - ima. Problem je u barabama na vlasti. Sve bi nas prodali kad bi im to neko tražio.

Kom' opanci, kom' obijci

Naši domaćini, Nebojša, Slobodan, Tića i drugi divni i hrabri Srbi vode nas da obiđemo i ostale barikade. U Rudarama, posle šljunka, guma, balvana i cigala, na kamionskoj prikolici zakačeno nekoliko velikih fotografija ruskog predsednika vlade Vladimira Putina. Pored Putina Srbi na barikadama, srpske zastave i natpisi: Stop kosovskim institucijama i No pasaran. Na sred puta podignut veliki metalni krst, a dvadeset metara niže - blindirana kola Kfora i naoružani vojnici različitih boja kože. Gledaju u krst, gledaju u Srbe i srpske zastave, gledaju u Vladimira Putina. Odmeravaju se međusobno. Kom' opanci, kom' obojci.

Ovaj egzistencijalni trenutak za Srbe u južnoj srpskoj pokrajini, ova borba za život, poput beogradske kiše i košave koje očiste vazduh od prljavog smoga u prestonici, na čudnovat i samo sebi svojstven način otkriva simbole i junake. Ovde za manekene nema mesta.

Istina je lekovita

Na kraju, ako me pitate da li treba da odete na Kosovo i upoznate Saleta i druge Srbe, koji su nalik njemu, od Leposavića i Rudara pa do Zubinog Potoka i dalje, moj odgovor je - obavezno treba, što pre. Zašto ne idete da ih vidite, zašto vam je važnije more, fudbalska utakmica ili bilo šta drugo, na to pitanje odgovor pronađite sami.

Istina pokatkad ume i da zaboli, ali je lekovita.

9 avgust 2011.

Branimir Nešić

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/branimir-nesic/junaci-i-manekeni.php